Opažanje bez procenjivanja

Kako zapravo opažamo svet?

Kroz filtere na naočarima koje nosimo!

Filteri koje koriste naša čula zavise od programa koje imamo instalirane u nesvesnom delu mozga — putem vaspitanja, obrazovanja, ličnih životnih iskustava i vrednosti.

„Sposobnost da opažamo bez procenjivanja je najviši oblik inteligencije.“

— Džidu Krišnamurti

Ovu rečenicu često je citirao i Maršal Rozenberg, osnivač Nenasilne komunikacije, kako bi naglasio značaj prvog koraka u ovom pristupu — opažanja bez procene. Kada posmatramo stvarnost kao kamera, bez etiketa i tumačenja, stvaramo prostor za autentičnu povezanost i razumevanje. U tom prostoru, inteligencija ne služi rasuđivanju "ko je u pravu", već otvaranju srca i očiju za ono što jeste — jasno, prisutno i zajedničko svima.

Dakle, da bismo se zaista razumeli, potrebno je više od pogleda iz naše filtrirane perspektive — potrebno je da izdužimo vrat i otvorimo srce, baš kao što to radi žirafa, simbol Nenasilne komunikacije.

Zato te pozivam da danas primetiš jedan trenutak u kojem tumačenje možeš zameniti čistim opažanjem. Možda ćeš baš tada primetiti — da smo svi gledali istu sliku, ali iz različitih uglova. I da se istina otkriva upravo kad se ti uglovi iskreno spoje, u duhu prvog i osnovnog koraka jezika srca.

Dakle, Nenasilna komunikacija potvrđuje da su informacije dobijene preko čula sužene, a opažanje iskrivljeno ako zavisi od percepcije pojedinca koji opaža svet oko sebe. Najslikovitija priča o ovoj temi potiče od nepoznatog autora i postoji u mnogim kulturama i tradicijama širom sveta. Reč je o priči o slepcima koji putuju u Indiju da upoznaju slona, a koristi se kao ilustracija ideje da su ljudi skloni da vide samo deliće istine — te da je potrebno uzeti u obzir različite perspektive kako bi se dobila celovita slika. Meni je ipak najdraža verzija nastala iz pera čika Jove Zmaja, u formi pesme.

Slon

Podiglo se šest drugova u Indiju, u daleku, želja im je videt slona, -ne vid'li ga u svom veku.

Rekao im jedan starac: "Priznajem vam prohtev lepi,al' vi, ljudi, videt slona ne možete, jer ste slepi."

Jer odista, slepi behu sva šestor'ca - valja znati, al' odgovor njihov beše: "Mi ćemo ga opipati." E, pa dobro kad je tako.

I odoše šest drugova i stigoše u Indiju do slonova.

Primače se jedan bratac jednom slonu, i to s boka. Opipa ga, onda reče:

"Vala, stvar je to široka. Ne treba mi očnji vid: slon izgleda kao zid!"

Drugi bratac, taj je opet spreda stao, pa je slonu zub dugački opipao.

I on reče: "E, sad mi je stvar poznata, slon izgleda kao direk mojih vrata!"

I treći je spreda doš'o svome cilju, on je slonu opipao samo rilju. Čim opipa, odmah reče: "Znam sad i ja, slon izgleda kao neka grdna zmija!"

A četvrti, on je opet drukče stao.Pa je slonu samo nogu opipao.

I on reče: "Hvala Bogu, znam već sada. Slon izgleda, slon izgleda kao klada!"

Dođe peti pa ti ruku gore diže, opip'o je slonu uvo, -ništa više. Pa sad mu je sud izreći bilo lako: "Slon izgleda ko lepeza, isto tako!"

A šesti se primakao odostraga, njemu opet rep tog zvera pade šaka. Čudeći se pip'o ga je ponajduže, onda reče: "Slon izgleda kao uže!"

Posle su se prepirali dugo zdravo, koji od njih šest slepaca ima pravo.

Ta svaki je im'o pravo nešto malko, al' celinu nije pozn'o baš nijedan, baš nikako.